Волим када ме обична слика инспирише да бацим које слово. Када сам видео ову фотку, буквално цео један филм ми је прошао кроз главу о неком тамо лику који ради у радионици, вози виљушкар, леђа га боле од тог неудобног седишта, ради по цео дан, иако онако уморан, сломљен, али мислима далеко од радног места, са осмехом певуши песмице Радничког и размишља само о Радничком, размишља о томе да ли ће играти Европу, ако изборе ко ће бити противник. Не размишља о летовању и одмору, одмор би искористио за то евро-гостовање. Наилази на парче картона и спреј, узима траку и уз пар покрета руком спрејом на картону прави своје ремек дело којем се диви. Некима колегама није ништа јасно и ништа не виде у том обичном РФК нацртаном, а за њега је то инспирација и мотивација да настави да шљака.
Да настави да сања о неком добром гостовању, некој Чешкој, Пољској. Стотине Ђавола у копу, он међу њима у видно пијаном стању након много сати вожње и алкохолисања на неком градском тргу. Живи за то да осети тај сан. Живи за свој Раднички.
Ово је све кроз мисли прошло у неколико тренутака док сам гледао ову фотку. Знам да нас има доста који можемо да се поистоветимо са овом причом и овим ликом. Неко сања Европу, неко опстанак, неко да се попне у виши ранг али сви имамо своје снове и сви размишљамо о клубу 24ч.
Ми смо радничка класа!