Крагујевац, лето 2025. – Као што се фабрике пале у зору, тако се и срца у Крагујевцу запале кад се спомене Раднички.
Али ово није прича само о трави и лоптама. Ово је прича о Ђаволима – о људима који нису гледали клуб због победа, већ због светиње. Они су годинама чекали дан када ће „Крагујевачка локомотива“ кренути на европске шине, и сада… воз је стигао.
За разлику од многих група, Ђаволи нису расли у комфору. Били су са клубом и у трећој лиги, у утакмицама без рефлектора и преноса. Када би губили 4:0, нису бежали – тада су певали најгласније. Сада, када Европа долази – то је више од фудбала. То је тријумф менталитета: непопустљивост, идентитет и раднички понос.
На друштвеним мрежама већ се позивају „сви на ЈУГ, сви на ИСТОК, сви на ЗАПАД и СЕВЕР – да напуне стадион као некад против Сартида, Кикинде… Карте ће се распродати, али оно што не може да се купи – то је душа трибине.
Раднички 1923 није само клуб – он је прича о индустрији, о улицама, о прашини, о крви и севдаху.
И овог јула, та прича улази у европску књигу. На насловној страни – Ђаволи.
На следећој – можда гол, можда пенал, можда сузе. Али увек – Правда, Снага, Срце, Част!
