Сви чекају тај мој фамозни извештај са Фарских Острва а ја никако да се наканим и кренем да пишем. Испрати ме мој Лаза сузама али не због одласка него што га стручњаци истераше из клуба уз опаску да није за Раднички… Успут на Фарским ми још један клинац рече да му исто тако уручили шут карту па ми би мало лакше. Рекох му ко вам децо крив што навијате за ваш клуб а не за неке друге као ваши тренери… Елем да се вратим на почетак. Игор ја ауто као змај гањао до аеродрома и успут бистрисмо тих 0-3 за нас и спремасмо се за гостовање врв у Мађарској. Било је ту још озбиљних тема од ћирилице и њене забране због алгоритама до академи и еврибади. Али шта ћеш, пусти Србин мисли да све зна па само дроби… Добра се екипица скупила на аеродрому.
Палимо за Париз где се спајамо са екипом (кренула комбијем до Будимпеште па одатле авионом до Париза и на крају сви заједно за Фарска Острва). Нисам се много пре тога распитивао али сазнајем да неки преко Будимпеште иду за Барселону па одатле на Острва. Неки су преко Копенхагена… Неки долазе на дан неки немају превоз одмах па остају још два дана на Острвима. Ја се враћам преко Париза за Будимпешту па са екипом комбијем назад за Кг. Биће занимљиво… Начекасмо се тих десетак сати на Шарл де Голу, мало спавали, више пута пили кафу, неко играо Сони, неко гањао Францускиње (или можда и нису) уз сазнање да лет због олује изнад Енглеске касни. Таман заседосмо кажу ипак полећемо. Трк у авион пре неких глибавих извиђача Француза. Обиђосмо Енглеску и олују па се опет залудесмо око острва. Кажу пре нас мора да слети неки авион. Кружисмо добрих пола сата капирамо да је магла узрок свега. Слетосмо право из магле на писту. Бум сви збуњени… Наравно нема никога аеродром ради до 21х па уђосмо без прегледа на острво.
Не прође мало појави се и екипа која дошла летом из Барселоне. Без изнајмљивања аутомобила обилазак острва је скоро немогућ. Има бусева, последњи отишао у 21х. Неки су рентирали преко нета возила а неки нисмо па мало сачекасмо да узмемо наш ауто. И ту нас спаси поротник, примају само картице, ја имам евре које не примају, код Игора на картици стављено за хотел и пиво. Каже судија имам ја 150 на картици. Ма ништа не значи треба нам 600 еура, каже знам бре имам 150.000 тј 1500 еура. Па то ми ради судија. А да ти радиш у суду. Платисмо ауто у још толико осигурање које се враћа ако је са колима све ок. Још нам се нису јавили и још чекамо тај повраћај новца па да се раскусурамо (у међувремену се јавише). Узесмо кола па са још једном екипом пут Торшавина. Лепо бре, лепа земља. Рибари, сточари, свежа вода. Све се мислим е да је нама Србима ово где би нам био крај. Па се сетим да ми то имамо али. Друга тема… Узели смо добар хотел, поприлично јефтин.
Ова друга екипа каже да им смештај лош. Остали се раштркали по острву, приватне куће које су поприлично повољне. Около нестварна природа. Устало се поприлично рано (мрак на острвима пада око поноћи а свањава после пар сати) и одмах у обилазак. Код Пивнице се сасвим случајно срећемо са екипама и одатле свако на своју страну. Ми на неке видиковце. После опет до пивнице. Један наш изразио жељу да јаше овцу (добро, ован је у питању). Да разјасним то је споменик овну 
и ето то му жеља. Сад тај споменик је преко пута пивнице па сад замислите ове наше који љуште пиво и кроз прозор гледају овог док скаче на овна . После тога палимо на стадион Торшавина. То им ваљда и национални. Поред је још један на коме играју два клуба и један тренинг. На стадиону све капије отворене, лопте на центру. Наравно играмо фудбал и за дивно чудо никоме не сметамо (овде би се појавио неки Мута да нас јути са косачицом). Обилазимо и други стадион са аутентичном трибином и дрвеним клупицама. Западна трибина подељена на два дела. Један клуб, просторије, трибина и после ливада па трибина другог клуба. Оно ливада ратна зона. Источна трибина је оно градска за неутралне. Обилазимо шоп на стадиону Торшавина и у том кафеу налазимо најјефтиније пиво.
Пре поласка на текму ту смо се вратили. Договарамо се да Косту пребацимо до Класвика. Пре поласка на текму јуримо негде да клопамо али све затворено. Људи раде после 16 часова. Срећемо Славка и Брацу Милановића распитују се како ћемо до Класвика, Славко не баш расположен каже продали свих 2800 карата… Одлазимо на стадион Торшавина на пиво и клопу. Пуни оптимизма крећемо за Класвик. Идемо тим тунелом испод океана. Да видимо и то чудо. На најнижој тачки је тај чувени кружни ток и десно секретање за Класвик. Одмах по изласку из тунела налази се Рунавик са лепим стадионом који ћемо да обиђемо у повратку после победе. У договорено време стижемо у Класвик и наравно лагано налазимо паб у коме је договорено скупљање. Добра атмосфера испред и у пабу. То је уствари паб навијача Класвика. Људи су скроз позитивни како бих рекао то и нису навијачи. Ки је клуб локалне заједнице и једна од ствари која њима пуно значи. Насмејан народ скроз безопасан. Дођу на стадион, лепо се проведу и насмејани оду кући без обзира на резултат. Од паба до стадиона (неких 500м) одлазимо кортеом и без већих проблема улазимо на стадион. Стадион типа онај у Бадњевцу мало модернији. Навијало се, по мени, у неким тренуцима одлично. Да је Чинеду дао оно што се не промашује врв би све било другачије. Они свој један шут искористите. Очекивао сам да ћемо у другом стиснути али ми смо само стихијски кружили уз још једну озбиљну шансу коју њихов голман одбрани. Некако ми деловало да су играчи или уплашени или им пун курац нечега. Нисам успео докучим до краја текме.
Са последњим звиждуком сам сишао са трибине, гледајући сузе код момака који су превалили дугачак пут и којима је ово баш тешко пало. Нисам приметио код играча неку велику нервозу. Деловало ми све то у фазону извели смо вас у Европу и доста је… Разумем их ово је све њима само посао (а и брате кад погледам шта се све са овим клубом дешавало) шта да им проговорим. А имало се много тога каже… Јесте посао али си лепо и на време плаћен. Па бре бар нека ти буде криво… После текме ауто и паљба према Торшавина. Стадион у Рунавику нисмо ни погледали. Није ми се спавало па сам натерао ове моје да узмемо пицу и да се изгубимо у неку вукојебину изнад Торшавина. То смо и урадили. Лакше некако кад дискутујем са пар људи о свим тим битним фудбалским стварима… Јутро, доручак и назад на аеродром кажу лет у 12:15. Сви на аеродрому сјебани. Кажу ови што су пре нас стигли да су налетели на играче и да им Феђа рекао да сигурно одлази. То је то. Идемо све из почетка.
Пролазимо терминал кад неко пронесе информацију да је лет отказан и да тек крећемо за Париз у 18:30. Забуна је трајала тек толико дуго док се неко није појавио и рекао погледајте други монитор ово је поподневни ред . Полетање као и слетање. Морам признати да су Фарани врхунски пилоти. У авиону према Паризу гледам слике на инстаграму ових што су остали на острву, људи убијају дан шетњом . Како је тек њима тамо. У Паризу се поделисмо нас пар за Будимпешту а остали директ за Београд. Пар сати поново по аеродрому и са сат закашњења слетосмо и Будимпешту. Дохватисмо се комбија али и Будимпеште. Петак, лепо вече и скоро дочекасмо зору. Пут назад као и сваки пут. Сви спавају осим поспаног возача. Једино на Келебији добисмо мало више пажње од Мађарских цариника. Ем нас претресаше до изнемоглости ем изврнуше два пута комби и на крају разочарано нам вратише пасоше. Све у свему одлично гостовање. Људи су се максимално исцимали, све је рађено под конац и без помпе. Све је било како треба осим резултата а он нам је највише требао.
П.С. ја сам тамо био најстарији и момци су према мени показали толико поштовања да им се од срца захваљујем. Овој „мојој“ екипи из Будимпеште хвала за врхунско и крајње занимљиво проведено време.
текст презет од Мане Црвени Ђаволи
